Од распада велике нам Југославије па до дана данашњих српски фудбал је прошао кроз разне епохе. Након највећег резултата у историји 1991 и распада земље, санкција, изолованости, касније петооктобарских промена па све до модерних дана, у већој или мањој мери наш фудбал се може окарактерисати као учмао.
Било да говоримо о репрезентативном или клупском, и један и други фудбал су прошли кроз многе недаће. Неко ће можда рећи, али вечити играју Европу, репрезентација игра сјајно, предстоји јој светско првенство, очекивања су велика. Када ствари поставите тако чињеница је да је наш фудбал у успону. Међутим ако загребемо испод површине, да ли је све тако сјајно?
Каква нам је струка, тренери, руководства клубова, конкурентност тимова у Суперлиги. Ако погледамо на неке системске ствари долазимо до података који су поражавајући.
Суперлигашко такмичење као највећи сајам фудбала у држави је у великој мери неуређено. Овде се пре свега мисли на конкурентност клубова. Два тима се боре за титулу и два до три за опстанак. Тако је сваке године, бар када је борба за титулу у питању и по двадесет и више година. Оно што једино може да подигне квалитет је већа конкурентност. Осим тога стручност и промена менталитета развоја млађих играча, нарочито филозофије игре на 0:0 у великој мери би променила целокупну слику првенства.
Клубови су презаузети мислима о опстанку у лиги и великом тактизирању, па стога пропуштају могућности за развој играча, остављајући стрпљење за неке ствари, јер као и у животу, ни у фудбалу ништа не бива преко ноћи. Све док екипе осредњег квалитета буду играли против вечитих да приме што мање голова а у гостима између себе на 0:0 од озбиљног, модерног фудбала неће бити ништа.
Да би Звезда и Партизан били заиста прави европски клубови, морају да имају конкуренцију у домаћем првенству, иначе ће бити препуштени немилосрдним европским екипама за гол разлику.
Sportski mentalitet 